Neverovatno, ali prošlo je godinu dana od kako sam poslednji put pisala na blogu. Godinu dana u zabavi sa Lukom, ali jako malo vremena za sebe.
Sve do sada.
Luka (sa skoro 3 godine) je krenuo u obdanište ili kako mi to zovemo, u "školu sa žutim vratima". To je mali, topli kolektiv koji sa 18-oro dece radi po Montesori principima i Luka je već našao igračke, knjige i aktivnosti koje ga okupiraju i prijaju mu. Kao i Štajnerov metod edukacije, Montesori pristup je fokusiran na dete kao individuu.
Marija Montesori je bila prva žena doktor u Italiji krajem XIX veka i prvenstveno kroz svoj rad sa decom sa posebnim potrebama je otkrila da deca (sa ili bez posebnih potreba) imaju priliku da nauče određene stvari između rođenja i šeste godine. Ona je to nazvala "osetljivim periodom" i ako se to vreme ne iskoristi, ono je izgubljeno. Svakom detetu se prilazi kao individui i oni zadržavaju svoju slobodu birajući šta će da rade i čime će da se igraju. Aktivnosti mogu da ponavljaju koliko sami žele. Montesori edukatori veruju da ta sloboda detetu daje samopouzdanje i nezavisnost. Edukator pažljivo vodi dete, pokaže mu aktivnost za koju je dete zainteresovano, pa pušta ga da samo pokuša sledeći put, ne mešajući se i ne dajući instrukcije, sve vreme prateći detetov moto "Pomozi mi da uradim sam". Montesori edukatori nikada ne sile dete i insistiraju na određenoj aktivnosti, jer veruju da ono možda u tome momentu nije spremno za tu igru i stoga bi bilo rizik za njegov napredak prisiljavati ga. Isto tako, ako dete želi da se posveti jednoj aktivnosti, oni to ne odlažu za kasnije, jer tako dovode u opasnost (nepovratnu) priliku da dete nešto nauči iz te aktivnosti. U "casa dei bambini" (dečija kuća) kako je dr Montesori nazivala obdaništa, deca nisu podeljena u grupe po godištu, već svi zajedno provode vreme, mlađa deca učeći od starije, a starija učeći da podele svoje znanje sa mlađima i da se o njima staraju. Deca imaju na raspolaganju mnoštvo didaktičkog materijala, knjiga, svakodnevnih praktičnih stvari kao što su male metle i đubrovnici, a u Lukinom obdaništu su jednom nedeljno organizovani čas plesa i čas francuskog jezika.
Mnogo pre no što smo dobili mesto za Luku u obdaništu, kod kuće smo počeli da praktikujemo ove osnovne principe bez kupovine skupih Montesori igračaka. Luka uvek na stolu ima svoj bokal od 250ml sa vodom i čašom da može sam da sipa i popije vodu kada je žedan. Jedna od omiljenih igara mu je presipanje tečnosti iz posude u posudu, koristeći cediljku, čaše, šolje, levak i bokal; dok on sedne na svoju stolicu, ja sve to postavim na krpu na poslužavniku i tako izbegnemo poplavu na podu. Slična aktivnost je prebacivanje pasulja iz posude u posudu koristeći keramičku kinesku kašiku za supu (koje ja iz svog detinjstva vezujem za sutlijaš). Pronašla sam i velike drvene perle koje niže na pertlu i katance različitih veličina koje beskonačno otključava i zaključava, što pomaže razvoju finih motoričkih veština. Od šmirgle sam napravila brojeve koje može prstićem da prati i nauči da ih piše (isti princip važi i za slova). Luka se zabavlja radeći stvari po kući koje rade i mama i tata, pa pomogne stavljajući veš u mašinu, uživa da uključi mašine sam, vadi sudove, namešta ili briše sto.
Jedna od mojih početnih inspiracija je bio blog Jo Ebisujima http://themontessorigoldmine.blogspot.co.uk/ i njena knjiga. U svetskoj javnosti se poslednjih par godine debatuje o Montesori obrazovanju, jer se ispostavilo da su mnoge start up kompanije i velike online gigante osnovali ljudi koji su obrazovani po ovom sistemu. Ne slažem se sa elitizmom koji se kači na Montesori obdaništa i škole kroz velike školarine i smatram da i kad mi roditelji radimo sa decom po ovim principima (a možemo mnogo toga), ona će vremenom imati razne dobrobiti.
Sad užurbano prišivam etikete sa Lukinim imenom na njegove stvari, pakujemo malu torbu i potajno se radujem sopstvenom sobodnom vremenu. Mirna, jer znam da se Luka raduje školi sa žutim vratima. A ja sam uspela da pripremim novi recept koji je zgodan i za školsku torbu.
Sve do sada.
Luka (sa skoro 3 godine) je krenuo u obdanište ili kako mi to zovemo, u "školu sa žutim vratima". To je mali, topli kolektiv koji sa 18-oro dece radi po Montesori principima i Luka je već našao igračke, knjige i aktivnosti koje ga okupiraju i prijaju mu. Kao i Štajnerov metod edukacije, Montesori pristup je fokusiran na dete kao individuu.
Marija Montesori je bila prva žena doktor u Italiji krajem XIX veka i prvenstveno kroz svoj rad sa decom sa posebnim potrebama je otkrila da deca (sa ili bez posebnih potreba) imaju priliku da nauče određene stvari između rođenja i šeste godine. Ona je to nazvala "osetljivim periodom" i ako se to vreme ne iskoristi, ono je izgubljeno. Svakom detetu se prilazi kao individui i oni zadržavaju svoju slobodu birajući šta će da rade i čime će da se igraju. Aktivnosti mogu da ponavljaju koliko sami žele. Montesori edukatori veruju da ta sloboda detetu daje samopouzdanje i nezavisnost. Edukator pažljivo vodi dete, pokaže mu aktivnost za koju je dete zainteresovano, pa pušta ga da samo pokuša sledeći put, ne mešajući se i ne dajući instrukcije, sve vreme prateći detetov moto "Pomozi mi da uradim sam". Montesori edukatori nikada ne sile dete i insistiraju na određenoj aktivnosti, jer veruju da ono možda u tome momentu nije spremno za tu igru i stoga bi bilo rizik za njegov napredak prisiljavati ga. Isto tako, ako dete želi da se posveti jednoj aktivnosti, oni to ne odlažu za kasnije, jer tako dovode u opasnost (nepovratnu) priliku da dete nešto nauči iz te aktivnosti. U "casa dei bambini" (dečija kuća) kako je dr Montesori nazivala obdaništa, deca nisu podeljena u grupe po godištu, već svi zajedno provode vreme, mlađa deca učeći od starije, a starija učeći da podele svoje znanje sa mlađima i da se o njima staraju. Deca imaju na raspolaganju mnoštvo didaktičkog materijala, knjiga, svakodnevnih praktičnih stvari kao što su male metle i đubrovnici, a u Lukinom obdaništu su jednom nedeljno organizovani čas plesa i čas francuskog jezika.
Mnogo pre no što smo dobili mesto za Luku u obdaništu, kod kuće smo počeli da praktikujemo ove osnovne principe bez kupovine skupih Montesori igračaka. Luka uvek na stolu ima svoj bokal od 250ml sa vodom i čašom da može sam da sipa i popije vodu kada je žedan. Jedna od omiljenih igara mu je presipanje tečnosti iz posude u posudu, koristeći cediljku, čaše, šolje, levak i bokal; dok on sedne na svoju stolicu, ja sve to postavim na krpu na poslužavniku i tako izbegnemo poplavu na podu. Slična aktivnost je prebacivanje pasulja iz posude u posudu koristeći keramičku kinesku kašiku za supu (koje ja iz svog detinjstva vezujem za sutlijaš). Pronašla sam i velike drvene perle koje niže na pertlu i katance različitih veličina koje beskonačno otključava i zaključava, što pomaže razvoju finih motoričkih veština. Od šmirgle sam napravila brojeve koje može prstićem da prati i nauči da ih piše (isti princip važi i za slova). Luka se zabavlja radeći stvari po kući koje rade i mama i tata, pa pomogne stavljajući veš u mašinu, uživa da uključi mašine sam, vadi sudove, namešta ili briše sto.
Jedna od mojih početnih inspiracija je bio blog Jo Ebisujima http://themontessorigoldmine.blogspot.co.uk/ i njena knjiga. U svetskoj javnosti se poslednjih par godine debatuje o Montesori obrazovanju, jer se ispostavilo da su mnoge start up kompanije i velike online gigante osnovali ljudi koji su obrazovani po ovom sistemu. Ne slažem se sa elitizmom koji se kači na Montesori obdaništa i škole kroz velike školarine i smatram da i kad mi roditelji radimo sa decom po ovim principima (a možemo mnogo toga), ona će vremenom imati razne dobrobiti.
Sad užurbano prišivam etikete sa Lukinim imenom na njegove stvari, pakujemo malu torbu i potajno se radujem sopstvenom sobodnom vremenu. Mirna, jer znam da se Luka raduje školi sa žutim vratima. A ja sam uspela da pripremim novi recept koji je zgodan i za školsku torbu.
LIBANSKE PUFNE (8 komada)
Ovaj recept je inspisan libanskim fatayer testom punjenim spanaćem i fetom. Zatar je vrsta majčine dušice koja raste na Bliskom Istoku, ali se isto tako zove i mešavina začina koja se koristi u istočnom Mediteranu. Kao i garam masala, svaka zajednica ima svoju mešavinu, ali obično se sastoji od majčine dušice, pečenog susama, sumaka i soli. Sumak je još jedan od začina koji se kod nas teže nalazi (lako u Grčkoj i drugim mediteranskim zemljama), ima kiseo opor ukus; ovom prilikom ga zamenite sitno ribanom korom od limuna i biberom.
Zatar:
5 kašičica pečenog susama
izrendana kora jednog limuna
1/2 kašičice crnog bibera
5 kašika sušene majčine dušice
1 kašičica soli
Sve sastojke sameljite u mlinu za kafu/začine. Čuvajte u teglici. Začin možete da koristite kao umak za svež hleb uz maslinovo ulje, kao marinadu za ribu i piletinu, a preporučuje se i u voćnim pitama.
Sastojci:
3 kašike maslinovog ulja
1 crni luk, sitno iseckan
1/2 kašičice soli
1 kašičica zatara
1/4 kašičice sirupa od nara ili 2 kašike soka od nara
1/4 kašičice meda
3/4 šolje kuvanih leblebija
1/8 šolje pečenih pinjola
šaka mladog spanaća, isečenog na trake
1 tabla lisnatog testa
Ugrejte rernu na 200 stepeni.
Na dve kašike maslinovog ulja propržite luk dok ne počne da rumeni, dodajte so, zatar, pa smanjite vatru i umešajte sirup od nara i med. Mešavina će biti lepljiva i slatka. Posle minut sklonite sa vatre i dodajte leblebije, pinjole i spanać i sve dobro sjedinite sa preostalom kašikom maslinovog ulja.
Lisnato testo podelite na 8 jednakih delova, pa jedan po jedan deo sa malo brašna oklagijom istanjite na veće kvadrate. Stavite kašiku mešavine sa leblebijama u sredinu, preklopite i viljuskom spojite krajeve.
Pecite u rerni oko 20 minuta dok pufne ne porumene. Služite sa umakom od tahinija, jogurta i limunovog soka ili uz veliku salatu od boranije kuvane na pari, maslinovog ulja i limunovog soka.
Zatar:
5 kašičica pečenog susama
izrendana kora jednog limuna
1/2 kašičice crnog bibera
5 kašika sušene majčine dušice
1 kašičica soli
Sve sastojke sameljite u mlinu za kafu/začine. Čuvajte u teglici. Začin možete da koristite kao umak za svež hleb uz maslinovo ulje, kao marinadu za ribu i piletinu, a preporučuje se i u voćnim pitama.
Sastojci:
3 kašike maslinovog ulja
1 crni luk, sitno iseckan
1/2 kašičice soli
1 kašičica zatara
1/4 kašičice sirupa od nara ili 2 kašike soka od nara
1/4 kašičice meda
3/4 šolje kuvanih leblebija
1/8 šolje pečenih pinjola
šaka mladog spanaća, isečenog na trake
1 tabla lisnatog testa
Ugrejte rernu na 200 stepeni.
Na dve kašike maslinovog ulja propržite luk dok ne počne da rumeni, dodajte so, zatar, pa smanjite vatru i umešajte sirup od nara i med. Mešavina će biti lepljiva i slatka. Posle minut sklonite sa vatre i dodajte leblebije, pinjole i spanać i sve dobro sjedinite sa preostalom kašikom maslinovog ulja.
Lisnato testo podelite na 8 jednakih delova, pa jedan po jedan deo sa malo brašna oklagijom istanjite na veće kvadrate. Stavite kašiku mešavine sa leblebijama u sredinu, preklopite i viljuskom spojite krajeve.
Pecite u rerni oko 20 minuta dok pufne ne porumene. Služite sa umakom od tahinija, jogurta i limunovog soka ili uz veliku salatu od boranije kuvane na pari, maslinovog ulja i limunovog soka.
Нема коментара:
Постави коментар